Period 1937 – 1968


Godine 1939. „BSK“ je učlanjen u Pančevački podsavez. U tom periodu krenulo se sa organizovanijim radom i igranjem još uvek nezvaničnih utakmica.. Uslovi su poboljšani, bilo je više opreme, a samim tim i više zainteresovanih igrača. Njihov broj u tom trenutku je bio 17, što je i doprinelo povećanju kvaliteta fudbala. Istaknuti aktivisti u tom periodu bili su Nedeljković Milan – Ćira, Petrov Nikola, Dabić Dušan i Dalja Lazar.

Zbog početka Drugog svetskog rata fudbal je u čitavoj Evropi, pa samim tim i u Beogradu potpuno zaustavljen. Većina članova kluba se dobrovoljno prijavila za odlazak u rat, pa je funkcionisanje kluba zaustavljeno. U ratu su poginuli igrači kluba Jovanov Joca i Ludošan Sava, a nekolicina se vratila u Borču kao ratni invalidi.

Rad kluba je obnovljen 1946. godine. Tada se ipak radilo, mada u dosta teškim uslovima zbog loše materijalne situacije. U posleratnom periodu dosta igrača se tek priključilo klubu i mnogi od njih su se svojim radom dosta istakli i postali nosioci aktivnosti kluba. Neki od njih su Petrov Nikola, Firez Steva, Dabić Steva, Dabić Sava i Milin Mile.

Početkom 1949. godine „BSK“ napušta Pančevački podsavez i pripaja se Beogradskom fudbalskom savezu pod imenom “Hajduk“. Pod tim imenom FK „Hajduk“ se prvi put u svojoj istoriji zvanično takmičio, i proveo dve godine u ondašnjem II razredu.

U sezoni 1949/1950.godine, II razred Beogradskog fudbalskog saveza su činile: „Blaž“, „Sloga“, „Brodarac“, „Hajduk“, „Bratstvo“, „Milutinac“, „Trgovački“, „Polet“. FK„Hajduk“ je zauzeo razočaravajuće 7. mesto uz osvojenih samo 6 bodova. Trener „Hajduka“ te sezone bio je Miodrag zvani Cvikeraš.

Naredne sezone došlo je do reorganizacije II razreda na grupe Sava i Dunav. „Hajduk“ je pripao grupi Sava i pod vođstvom trenera Miodraga (Cvikeraša) ostvario samo 5 pobeda, 3 nerešena ishoda i čak 14 poraza i zauzeo 11. mesto od 13 ekipa.

Tokom leta 1951. godine predsednik kluba Maksin Vitomir napušta svoju funkciju usled zasićenja i svađa između članova uprave kluba. Finansijska situacija u klubu je postala izuzetno loša, jer Uja Vita (Maksin Vitomir) nije pomagao više finansijski tako da klub prestaje sa radom.

Klub obnavlja rad 1953. godine pod imenom „BSK“ (Borčanski Sportski Klub) pod kojim imenom se i danas takmiči. U tom periodu „BSK“ je startovao sezonu sa prvim timom i podmlatkom, koji je prvi put formiran te sezone. Sezone 1953/1954. godine klub se takmičio u III razredu,grupa A. Zbog tek obnovljenog rada i neuigranog igračkog kadra „BSK“ te sezone zauzima loše sedmo mesto. Podmladak se takmičio u Drugoj ligi podmlatka,grupa III i osvojio odlično treće mesto. Mlade igrače „BSK-a“ je vodio trener prvog tima, a zanimljivo je da su se okupljali samo jednom nedeljno.

Podmladak „BSK-a“ je 1953. godine igrao u Kupu Jugoslavije u Borči protiv „Crvene Zvezde“ Beograd i izgubio je rezultatom 1:10. Mladi igrači Borče su pružili izuzetno požrtvovanu igru, ali nisu uspeli da se suprotstave mnogo snažnijem protivniku. Za podmladak „Crvene Zvezde“ u tom periodu su igrali Dragoslav Šekularac, Vladica Popović, Nikola Stipić, Srećko (Đanđa) Petković i drugi.

Sledeće godine „BSK“ je pripadao III razredu,grupa B i ostvario nezavidan plasman pri dnu tabele. Klub je u tom periodu nastojao da reši pitanje igrališta. Na prvobitnom igralištu nisu postojale svlačionice, pa su se igrači presvlačili u kući Maksina Vitomira, a kupali se napolju, na bunaru. „BSK“ napušta svoje igralište na mestu gde se danas nalazi Osnovna škola „Stevan Sremac“ i prelazi na novu lokaciju na „Špinjati“ koja je tada služila kao seoski pašnjak. Na ovom mestu igralište se i danas dan nalazi. Đukić Slobodan, lokalni mesar, bio je jedini koji je finansirao izgradnju svlačionica koje su i danas u funkciji.Pored velikog entuzijaste i izuzetno velikog Bskovca, Đukić Slobodana i mnogi drugi meštani su svojim dobrovoljnim radom pomogli da klub dobije svoje više nego skromne prostorije koje su bile izgrađene od cigle dovežene sa napuštenog Nemačkog bunkera odakle je bombardovan Beograd u Drugom svetskom ratu.

Klub nastavio da se takmiči u III razredu i na kraju prvenstva 1955/1956. godine se nalazi na sredini tabele sa osvojenih 14 bodova. Klub zvanično nije imao trenera a prvi među jednakima je bio golman Miodrag Cvikeraš koji je osim čuvanja svoje mreže bio zadužen i da sastavlja tim i vodi utakmice.. Na kraju sezone je napravljena tabela po rezultatima za sve četiri grupe. „BSK“ je zauzeo solidno 14 mesto u konkurenciji 28 klubova.

Klub je na početku sezone angažovao Mijatović Peru poznatijem po nadimku Pera Mlekadžija koji je bio prvi trener koji je dobijao platu za to što je radio. Do tada su treninzi bili improvizovani a dolazak na utakmice je bio neobavezan. Na kraju prvenstva „BSK“ je završio na 5. mestu na tabeli.

Posle pet godina provedenih u III razredu u klubu su želeli da oprobaju u višem rangu takmičenja. Treninzi su bili kvalitetniji a ekipa je bila mnogo bolje organizovana pa se moglo razmišljati o tome. „BSK“ je završio prvenstvo 1957/1958. godine na 3. poziciji na tabeli i po prvi put pod ovim imenom ušao u II razred.

U novom takmičenju nije sve išlo kako su u klubu priželjkivali. Protivnici su bili mnogo jači nego što se mislilo pa je „BSK“ na kraju prvenstva zauzeo predposlednje mesto na tabeli. To je značilo da se posle samo godinu dana „BSK“ vraća u III razred. Ipak to nije omelo igrače i rukovodioce kluba da se lepo provode posle utakmica. Često se peklo prase u kafani, pravljen je paprikaš i bilo je obezbeđeno piće da bi atmosfera bila još bolja. Zanimljivo je da se na gostovanja išlo konjskom zapregom ili veoma retko traktorom što je u to vreme bio luksus.

Veliki broj prijateljskih utakmica je „BSK“ odigrao protiv klubova iz Pančevačkog rita. Veliki broj ljubitelja fudbala je dolazio da gleda susrete protiv „PKB-a“, „Sefkerina“, „Opova“, „Barande“, „Čente“ i drugih. Sve te utakmice su pomogle da se „BSK“ što bolje spremi za prvenstvo, što je na kraju 1959/1960. godine rezultiralo plasmanom u II razred.

U II razredu se nastavlja sa odličnim igrama. U klubu nisu želeli da im se ponovi sutuacija od pre dve godine kada su se ekspresno ispali u niži rang takmičenja. Organizacija kluba je bila još bolja a ekipa uigranija. „BSK“ je na kraju sezone 1960/1961. godine zauzeo 3. mesto na tabeli uz prikazan kvalitetan fudbal. To je bio prvi put da se „BSK“ plasirao u I razred beogradskog fudbala.
Protivnici u I razredu su bili mnogo kvalitetniji nego ranije. To nije poremetilo BSK koji je pružao odlične igre i zahvaljujući tome je u sezonama 1961/1962. i 1962/1963. godine držao čvrstu poziciju na sredini tabele. Dok je u sezoni 1963/1964. godine zauzeo odlično 3. mesto na tabeli sa samo nekoliko bodova zaostatka u odnosu na prvoplasiranog. „BSK“ se plasirao u tada prvi put oformljenu Treću beogradsku ligu. Trener ekipe u tom periodu je bio Sava Živanov koji je svoju dužnost obavljao veoma odgovorno. Od igrača koji su nastupali za klub u tom periodu isticali su se Boško Petrović, Pajica Obrovački, Ilija Moldovan i Miodrag Trumbetaš. U to vreme Poljoprivredni Kombinat Beograd je bio veoma moćan mnogi igrači ponikli u Borči su zbog zaposlenja i mnogo povoljnijih uslova za fudbalsko usavršavanje odlazili u komšijski klub „PKB“ iz Padinske Skele. Pored FK „PKB“ na levoj obali Dunava je bio neprikosnoven FK „Palilulac“ koji je bio klub Opštine Palilula i jednostavno bio magnet za mlade igrače sa teritorije Opštine koji su želeli da napreduju. Iz tih razloga igrački biser Fudbalskog kluba „BSK“ Miloš Vidović je kao omladinac našeg kluba prešao u Palilulac odakle je ekspresno otišao u šampionsku ekipu Partizana iz Beograda gde spletom okolnosti nije napravio vrhunsku karijeru što je na izvestan način nadoknadio svojim izuzetnim uspešnim nastupima za ekipu zrenjaninskog Proletera gde važi za legendu kluba i gde je zvanično rekorder po broju odigranih utakmica. Stopama Vidovića krenuo je i Miloš Nikinović kome je u tom periodu FK „BSK“ bio mali klub i svoju perspektivu je takođe video u Palilulcu gde je brzo bio zapažen a kasnije je postao standardni igrač kruševačkog Napretka gde je upisan zlatnim slovima u anale kluba sa kojim je izborio prvoligaški status i postao olimpijski reprezentativac Jugoslavije.

Klub je u sezoni 1964/1965. godine pripadao Trećoj beogradskoj ligi, grupa A. Nažalost u višem rangu „BSK“ nije imo mnogo uspeha. Tek nekoliko pobeda je doprinelo da se zauzme pretposlednje mesto na tabeli i da se veoma brzo vrati u niži rang takmičenja.

Ova liga je mnogo više prijala „BSK-u“. Zabeležen je veliki broj pobeda, i malo je hvalilo da se klub ponovo vrati u viši rang. Na kraju takmičarske sezone 1965/1966. godine „BSK“ je zauzeo 3. poziciju na tabeli sa istim brojem bodova kao drugoplasirana ekipa „Crvene Zvezde MML“. Ova ekipa je otišla u viši rang takmičenja zahvaljujući boljoj gol razlici. Te sezone je bila neprikosnovena ekipa „Vinče“ koja je osvojila ubedljivo prvo mesto.
U sezoni 1965/1966. godine u klubu je prvi put oformljena selekcija pionira. Nažalost ova selekcija se takmičila samo godinu dana, nakon čega je rasformirana.

Naredna sezona je bila lošija po „BSK“ ali su uspeli da zadrže mesto u Trećoj beogradskoj ligi, grupa C. Ekipa je završila na 10. mestu od 12 klubova na tabeli i jedva sačuvala trećeligaški status. U to vreme klub se finansirao na razne načine. Na lokalnom putu ka Crvenki je postojala kafana u kojoj su meštani mogli da se zanimaju igrajući bilijar,pikado,šah i druge igre. Naplaćivanjem ovih igara kao i donacijama seljaka, klub je dobijao sredstva uz pomoć kojih je mogao da funkcioniše. U to vreme „BSK“ je bio veoma popularan pa je svaku utakmicu na domaćem terenu pratio veliki broj gledalaca.

Sezona 1967/1968. godine, donosi malo bolje rezultate po klub. Nije moralo da se brine hoće li se sačuvati trećeligaški status, pa je na kraju prvenstva „BSK“ zauzeo 6. mesto na tabeli. Pošto su u klubu mogli da odahnu zbog opstanka u ligi, počeli su sa spremanjem tima koji bi u narednim sezonama pokazao svoj pravi potencijal.

U tom periodu je dugogodišnji sekretar kluba i trener mlađih kategorija kluba Mata Mataić idejno osmislio grb FK „BSK-a“.